Pokušavam danas tako da hodam niz Driničku ulicu. Sneg prkosi sili gravitacije, napravim korak, kliznem unazad dva. A idem na dole…Stignem do kafane “Gospodarska mehana”, a tamo u sred tog belog snega od koga me bole oči, turira crni audi sa onim rotirajućim iritantnim plavim sranjem na vrhu, koje treba da ti da do znanja da se tu vozi neko od onih “čijeseimenesmeizgovoriti”. Bar ne u nakaradnom kontekstu, zapravo. Preprečio se dakle dasa sa audijem preko šina. Turira, turira, i na kraju stane. Nailazi tramvaj sa Brda, pun kao oko, srednja klasa hita svojim poluhladnim domovima. Danas je samo sirotinja na ulici, menadžmenti su već našli razlog za odsustvo sa šljake. Tramvaj nailazi, nailazi, pa stane. Ne može dalje. Zbog audija. Gleda majstor tramvaja vozača audija. Vozač audija ne gleda majstora tramvaja. Ljudi su zbunjeni, ali ćute. Svi čekaju. Verovatno da onaj “čijeseimenesmeizgovoriti” pojede vruću jagu koja se u Mehani služi isključivo utorkom po podne. Ja stojim i gledam tu nadrealnu situaciju koja  je realna samo u zemlji u kojoj je februar nezgodno vreme za sneg.

Ja sam od onih što baš vole sneg. Ali na razglednici ili s prozora. To je slično onome kad si fantastičan sportista iz fotelje. Volim, ali ako mogu da ne učestvujem. Međutim, ovih dana sneg je poslednje u nizu što me je slomilo. Razdražljiva sam i plačljiva. Emotivna i plačipičkasta. Tužna i ružna, sa dve bubuljice na čelu, koje se uporno takmiče u tome koja će da preuzme primat nad onom drugom. Dakle PMS.

Prvo se Mali Princ razboleo. Frka na kub, od začepljenog nosa, preko sumnje na upalu pluća, bolnice, skeneri, izgubljeni strajker i dernjava zbog toga, temperature, iglice, i kao i uvek ono što me dovede do suza – sposobnost mog deteta da sa šest godina zrelije sagledava situaciju od mame mu. Taman smo se pridigli na noge, iako je kuća bubnjala od zvuka inhalatora pomešanog sa jezivim zvukovima koji dolaze sa  dečijeg popularnog TV kanala Ultra, kad smo ostali u mraku. Ne baš potpunom, jer je sneg oko podneva zaslepljivao, ali mrak, onako tendeciozan i nameran. Taman je neko upalio svetlo, posle dana apstinencije od civilizacije, kad ono iz nekog ormarića koji sam tu postavila da stoji pre tri meseca počeše da ispadaju optužbe. Nije da mi je taj ormarić trebao,i  nije da nisam bila tvrdoglavo uporna da ga naguzim tu, pored svih elemenata na koje se i bez njega svakodnevno saplićem. Nekao je delovao retro i šik, a opet nekako moderan. Dakle optužbe, svuda oko mene, prvo sam mislila da su šaljive, ali nisu bile, i bolele su jako, ne zato što su istinite, već zato što su postavljene na krivim osnovama. Onda sam rešila da izbacim ormarić, pa mi je sve delovalo nekako prazno i tužno. Onda sam potrčala da ga vratim, ali ga je neko već polomio na pola, nije ga čak uzeo ni celog, već ga je okrnjio, onako ko za potpalu. Stojim i gledam i shvatim najednom, da je ormarić zapravo fejk, ni od punog drveta, ni retro, ni šik, već onako običan. I naravno, to me još više rastuži. Sad više ne znam da li žalim što ga nema ili što nije bio onakav kakvim sam ga doživljavala. U sred te tuge sjebem nogu. Uspela sam da je nekako iskrivim tako da mi otekne do te mere da ne mogu da hodam. Taman sam prohodala, kad je počeo da pada sneg. Provela sam dva sata u busu sa manuelnom ventilacijom, i najviše od svega me je smorilo što sam baš tog jutra kupila Bus plus karticu. Nisam se validirala iz inata. Onda sam shvatila da neke prijatelje nisam videla još od prošle godine, pa sam ih pozvala u goste. Nažalost, rekli su mi da im je mrsko da voze po ovom snegu. Nažalost i meni je postalo mrsko da vozim po klizavim terenima na kojima se non stop moram boriti za nečiju naklonost. Naravno da postoje ljudi koji me vole čak i kad sam u mraku, nevalidirana i u PMS-u.

Onda mi je dečkić iz IT službe reinstalirao računar. Zagubio mi je negde dva nevažno do jaja važna foldera, ali suštinski iako mi sada računar radi baš brzo – a vreme je novac (jupi, biću bogata devojka), nekako ništa nije isto. Ni fontovi, ni jedan interfejs mi ne izgleda isto. Onako baš izgleda tužno, očito da  ja previše emotivno reagujem na promene.

I da zatvorim krug  - sa ovom današnjom audijsko tramvajskom situacijom.

Došla sam kući i plakala  ravno 50 minuta. I zbog bolesti i bolesnih, i zbog noge i zbog ljudi koji nikad neće moći da hodaju, i zbog ormara, onih od punog drveta i onih od šperploče, i zbog nedostajanja, i mraka, i svetla, i zbog plaćenih računa,i onih neplaćenih, i zbog gibanice, i zbog pesme koju sam postavila kao ring ton za moj android, i zbog potrebe da imam android, i zbog snega, i zbog sunca, i zbog prijatelja, bivših, sadašnjih, budućih, i zbog onih koji to više nisu ili to nikad neće biti, i zbog ljubavi, i zbog mržnje, i zbog ljudi u tramvaju koji su čekali, pa čak i zbog vozača audija koji je morao da sklanja pogled.

Sreća, koju je priroda uredila iz više nego očiglednih razloga je ta što se nikada neće dogoditi da sve žene ovog sveta u jednom danu budu u PMS-u. Jer možda je PMS, najviše od svega, skraćenica za Potpuno Mizerno Stanje. Sranje. Opet pada sneg.

Iako bih, kad bi došlo do nekog globalnog grupisanja, ja morala da stanem na stranu ovih romantičnih i ponekad patetičnih, odavno sam prestala da se oduševljavam. Sporadično, utisak mi se utisne, pa se onda brže bolje otisne, a impresija prođe brže od obrisa dima tankih cigareta koje konzumiram. Ali onaj pravi hint kao da mi non stop za štiklu izmiče, kao imaginacija koju lovim u nekom najmračnijem mraku.

S obzirom da svakome, tamo negde  posle treće banke život sam servira jedno dugme za submit svega što jeste ili nije, potpuno je regularno pasti na trik opravdavanja sebe i propuštenih šansi zbog viših sila, poplava na Tajlandu, Slobe ili čegagod. A kad bi samo malkice bili hrabriji, pa zagrebali ispod svojih tvrdoglavosti, egotripova, ponosa, moranja da budemo ovde ili onde, težnji da pripadamo tamo ili vamo, shvatili bi da su nas zapravo sjebala (ups, pardon) samo pogrešna i preterana očekivanja.

Očekujemo, ako neki od zilion onlajn portala objavi neki naš tekst, natipkan u histeričnoj euforiji zaljubljenosti ili fazi lečenja od iste, u kojoj  nam se čini da smo razotkrili sve misteriozne tajne m/ž odnosa, da ćemo po nekom sex and the city automatizmu nositi gilje od 750 eura. Očekujemo da zaslužujemo da se kresnemo sa Henk Mudijem ili se udamo za Zverku. Očekujemo da u saobraćaju odnosa (emotivnih, seksualnih, prijateljskih...) naša traka uvek ima prvenstvo prolaza. Smatramo da je potpuna nepravda što imamo male bicepse, nedovoljno velike grudi, dupeta sa celulitom.

Kad prestaneš da očekuješ, prestaneš da komplikuješ. Kad demistifikuješ život kao neku božiju, vanzemaljsku ili kakvugod čudnovatu pojavu, shvatiš da je mnogo gotivan osećaj da te boli uvo za to da li tvoje cipele koštaju 7.5 ili 75 eura. Da ne postoji ta čarobna formula za idealne m/ž odnose, jer da je ima, ne bi više bilo zabavno upuštati se u iste. Da ako te baš tište tvoji mali bicepsi, male sise ili celulitno dupe postoje vrlo jednostavni načini da rešiš to.

Knjiga koja mi stoji pored uzglavlja zove se „Gospodin Zverka je Ph neutralan“. Mantram je već nedeljama, jer me je naterala da razmišljam o svemu gore navedenom.  Priče, od kojih su neke seksi i romantične u isto vreme, neke pretenciozne i skromne, neke su samo anegdote koje su ispričane na šaljiv način, mogu biti priča za laku noć svakoj devojčici, pa čak i onoj koja je prevalila tridesetu. Mogu da okuraže asocijalnog dečka iz IT sektora. Sprdaju se sa idealima, sigurnim ulozima, dvostrukim standardima.

Sve sam ovo ispričala samo iz jednog razloga: Ako je život kurva, ti uvek imaš izbor da budeš makro. Ja sam previše svoj život komplikovala potrebom da me neko gleda „onim“ pogledom kao da zna kako izgledam bez odeće. Bajke su opasna rabota, naročito ako ste podložni idealizovanju. Zato sam se ja manula istih i prešaltala se na žanr i autore koji me ne sile da budem princeza. Nema princa, nema Mudija, nema Zverke. Dakle - zverke u kaveze, pa u potragu za nekim običniim ljudima, sa kojima možeš proživeti neke neobične momente. Neki će se pretvoriti u anegdote, neki u uspomene. Ne moraš da budeš ni političan ni apolitičan. Niti pobožan ni ateista. Niti mršav  ni debeo. Onda kad shvatiš da u životu imaš privilegiju da budeš neutralan, e tek tad prava zabava može da počne. Vašar čistog hedonizma jednostavnosti.

I, da - pročitajte knjigu :)
 

Kad me je Voja ostavio onomad mislila sam da ću umreti. Zvonila sam mojoj drugarici Ivki na interfon u ponoć i bogovski  je istraumirala. Bez obzira što sam u fijoci imala Alasovu diplomu, dvanaest nagrada za najbolji tekst ili pesmu u Srbiji, pamćenje slona, iza sebe opus pročitanih knjiga za manju perifernu biblioteku nisam mogla da ukapiram. Kako može da me ne voli? A leto pre toga, išli smo tom prečicom dužine četiri kilometara do plaže Plavi horizonti, meni je pocrveneo nos već na drugom kilometru, a Voja je našao list bokvice i cedio ga po mom nosu. Preventive radi. Zimu pre tog leta zapili smo se u nekom bircuzu sa ko zna kim, i ja sam insistirala na bosim nogama, a Voja je tražio od gazde metlicu i đubrovnik da počisti srču. Da se ne isečem, eto, preventive radi. Ali nije imao preventivu za slamanje srca. A ja, uporna i tvrdoglava koliko jesam, nisam htela da mu verujem. Plakala sam, pala prvo u depresiju, zatim bukvalno pala na ulici, uganula članak na nozi, pa pala u krevet. Onda mi je poslao cveće sa porukom „Slučajno sam ovo poslao tebi“ i onda smo plesali još jedan ples. Malo po snegu,ali su nam se skvasile noge. Pa smo se zgrejali, ali je grejalica eksplodirala. Tu negde između tih svakodnevnih kuršluza, on je odlučio da me ipak, opet ne voli. Dugo godina nisam ga pustila da ode. Ne bukvalno, već iz moje glave. Iako me je krvnički povredio, stavila sam ga na pijedestal, napravila od njega ono što on nije, niti će ikad biti. Poredila sam sve situacije sa „našim“, plakala uz „naše“ pesme, iako smo mi već bili toliko deo prošlosti da bih morala da koristim jaka hemijska sredstva da bih skinula paučinu sa onih starih nas.
Kada mi je M. rekao da me ne voli i da me je prevario, moj mozak je blokirao tu poruku. Nisam ni znala da mozak ima tu blok opciju, uvek sam mislila da bih sasvim drugačije reagovala. Kad sam pokupila sve delove svoje ličnosti, koju je razbio taj prvobitni šok i sklepala ih u nešto što se zove „osoba“, počela sam intenzivno da razmišljam o tome kako je stvarno nemoguće da me ne voli. Kako može da me ne voli? Išli smo od tačke A do tačke B, skoro deceniju, jedno pored drugog, oslanjajući se jedno na drugo. Sve se to izgleda srušilo negde u nekoj C tački, ali sam ja imala te šarene naočare na tufne pa nisam videla. Moja vizija stvarnosti kosila se sa stvarnom stvarnošću. (S obzirom da sam ponešto naučila u vezi sa Vojom) Ovog puta uopšte nisam plakala. Jednostvno sam ga pustila da ode.
Ovaj moj post zapravo uopšte nije o ljubavi. Barem nije o ljubavi između muškarca i žene. Toliko se u poslednje vreme priča o nasilju nad ženama i ja se slažem sa tim da treba da prekinemo da se pravimo da se to događa samo drugima. Ali, stojim iza toga da MENTAL NO niko nikada ne može da izvrši ni jedno nasilje nad tobom, onoliko koliko to možeš da uradiš sam nad sobom. Ja sam idealan primer mentalnog siledžije, iživljavam se nad sopstvenim mozgom kao pijani dripac nad jeftinom kurvom u nekom prljavom haustoru.
Sećam se nekog natpisa u školskom wc-u u kom smo pušili za vreme malog odmora „Muškarci se menjaju , ljubav ostaje ista“.  Čudne istine pronađeš na mestima na kojim ih najmanje očekuješ. Možda sam sada dovoljno velika devojka da promenim ljubav bez obzira na muškarca. Da prekinem da pravim vitezove od krčmarevih sinova. Da prestanem da mučim sebe zbog pogrešnih izbora. I da napokon kažem „STOP nasilju“. Sopstvenom. Nad samom sobom, naravno.

(Svaka sličnost sa stvarnim događajima i ličnostima namerno nije slučajna)


“The world is so loud. Keep falling. I'll find you”

I na kraju, šta se zapravo računa? Materija koju možeš opipati rukama, odluke koje si doneo zato što si mislio da su ispravne, ljudi koji su tvoj život obeležili na ovaj ili onaj način? Osećaji koje si imao, želeo da ih imaš, oni koje si nekad pratio jer su bili jači od svih drugih, ili si ih potisnuo jer je strah pobedio? Žene, muškarci, rođena deca, tuđa deca, nerođena deca, prijatelji, neprijatelji, prolaznici, smarači, kolege, roditelji, simpatije, idoli? Ili se na koncu svega samo zbroji neznatan broj Iskri koje su činile da tvoj život u nanosekundama bude savršen?

Tebe pitam.

Kao kroj iz svevremenske Burde isekla sam šablon savršenstva i sačuvala ga u fijoci mojih tajni. Ovaj bučan svet licemerno je pljunuo na kalupe, a ukalupio nas i podučio da se plašimo sopstvenih želja.

…Jesen neka davna, ili ne baš tako davna, nevažno za ovu priču skroz. Jesen, ona kasna, ali sa suncem u novembru. Zubato sunce, zubata sranja. Trebala sam znati. Ili sam znala?

Čuješ li me? Jesam li znala? Tebe pitam.

Svakodnevica je te jeseni ponovo počela da bude svakodnevna, posle bure koja je prodrmala čitavo moje biće i postavila pred mene mnoga pitanja, dala mi mnoge odgovore. I dalje sam se osećala izdanom, ali nije to bilo ono što me je bolelo. Bolelo me je to što sam uvidela da me je sopstveni strah ponovo pobedio, i da sam odlučila da ostanem tamo gde ne pripadam.

Što je život više poprimao oblike običnog, moje su misli postajale sve neobičnije. Udaljavala sam se od sebe, običajavala sam da sedim na terasi i pušim cigaretu za cigaretom, paklu za paklom. Deseti sprat, pogled u nedogled, ljudi kao čikice iz Lego kockica. Moj (ne)mir. Dok je T, spavao, radio, spavao, radio, spavao….Trajalo je danima, mesecima. A onda me je jedne naizgled obične večeri prenula muzika. Muzika iz stana pored, stana od čije nas je terase odvajala samo metalna ograda, koju sam u nekom svom ludilu iz sumorno sive prefarbala u Benetton boje.  Prekrasna, vesela i tužna istovremeno, Lykke Li :“I'm good. I'm gone”. Neko se tu doselio, čula sam od nekoga u liftu, momak, a  četrdesotogodišnjak, sam , čudak, umetnik…

Kategorizacijo, oh, nestani više iz naših života. Dosadna si i plašim te se. Kad pričaju i kategorizuju, pitam se u  kojoj li sam ja kategoriji?


“They call you an animal, the Kangchenjunga Demon
You’re not a langur monkey nor a big brown bear – You’re the Wild Man”

…Mada, on jeste bio čudak. Ne zato što je živeo sam, a prevalio je četrdesetu. I ne zato što u ova moderna japijevska vremena nije nosio odelo i kravatu, kao svi užurbani četrdetogodišnjaci, već leviske i starke. I ne zato što je bio umetnik, svoj, kontradiktoran i neodlučan, da li ne mariti za sve ili podići revoluciju. Za mene je bio čudak. To je bilo i ostalo moje pravo. Jer prvi put kad sam ga ugledala u meni se dogodilo pravo malo čudo. Stotinu boja su se stopile u jednu. Nisam nikad verovala u ta sranja. Ljubav na prvi pogled. Klecanje kolena. Uvek sam mislila da je to teatar kome su skloni ljudi koji ne umeju drugačije da izraze svoje emocije. I ne – nije to bilo to, ljubav na prvi pogled. To je bilo…prepoznavanje.

Izašao je te noći na terasu. Ni ne sećam se kako smo počeli da komuniciramo. Tu, ispod oblaka, razdvojeni metalnom Benetton ogradom. Zajedno smo dočekali jutro. Pričali smo o ničemu. I o svačemu. Smejali smo se tome koliko mislimo slično. U nekim trenucima kao da sam gledala sebe u ogledalu. “Kad bi imala đoku, mogla bi biti ja”, tako je to zvučalo u njegovoj interpretaciji.

U krevet sam, pored T. legla kao prljava. Mislila sam da će u nekom trenutku osetiti kako mi čuka vrišti “BAM-BAM-BAM”. Da se razumemo, ja jesam flertovala do tad. Ali, nešto se ovog puta razlikovalo. Sve je mirisalo na nevreme, a ja sam se oglušila o instinkte koji su mi govorili da se zaustavim dok još mogu. Nisam čak nabavila ni valjani kišobran…


“I'd live that day over and over. But the world won't stop turning”

Čovek o svemu može suditi samo iskustveno. O svemu šta nismo doživeli, možemo razvlačiti teorije, lupati gluposti, nagađati šta je ispravno ili ne, ali to svakako ostaje u domenu pukog nagađanja. Izdaja je bolna. Ne znaš da li te više gađa u srce ili u sujetu. Ljudi reaguju različito, ali svaki način je opravdan, jer je bol zaista nesnošljiva. Bila sam na obe strane. Ali, nikada se, dok sam sebi pokušavala da dam odgovor na ono čuveno “zašto”, nisam zapitala kako je onome ko vara. Ko krije karte ispod stola, i plaši se da će svakog trena neko po mimici njegovog lica sve razotkriti.

…Dane posle prepoznavanja, počeli smo da provodimo, tako što smo krali delove naše svakodnevice da bi proćaskali. Reč, dve, noći koje su počinjale sa naivnim i lascivnim šalama, koje bi se razvukle do jutra. Smejali smo se. Slušali muziku. Pričali o sebi, drugima, prolaznosti i smislu života, materijalu i obliku donjeg veša, laku za nokte, umiranju, seksu, roditeljima, anegdotama.  Ogolili smo se jedno pred drugim, sasvim spontano, bez imalo straha i stida. Ja bar jesam. Jer ova priča je samo moja, i samim tim potpuno subjektivna.

Za nepune dve nedelje, bili smo u  fazi bliskosti, koju sa ljudima nisam osećala ni posle godina poznavanja, upoznavanja i gomile energije utrošene da sa istima budem bliska. Ali…onda smo pretpostavljam, počeli da razmišljamo. On prvi. Kao u ubrzanom filmu, provozali smo se kroz sve faze jednog odnosa i došli do pitanja: I, šta sad?...

“I might know what you mean when you say you fall apart”

Da nema odluka, život bi bio mnogo jednostavniji. Ali uvek je ili “da” ili “ne”. Nema i “da i ne”. U svetu odraslih, u kojem sam ja primorana da živim, moraš kad-tad da se odlučiš. I bez obzira koliko sam obrazovana, inteligentna, sposobna, koliko sam knjiga i priručnika pročitala, za mene je odlučivanje bilo i ostalo potpuna drama. Čak i za “levo” ili “desno” moram da razmislim. Bar malkice.

…Jedne sam noći završila u njegovom stanu. Prva prilika koja mi se pružila da mu budem još bliža od bližeg. Ništa nije bilo toliko upadljivo ili specijalno. Ali je za mene to bilo jedino mesto na kome sam želela da budem. I želela sam njega. Svuda na sebi, u sebi, oko sebe. Nije moglo biti loše. Nije moglo da ne valja. Jer ako ti neko oduzima dah dodirom, svaka dalja intima je orgazam. Multiplicirani.

U međuvremenu sam prestala da jedem. I da spavam. T. me je proganjao pitanjima. Griža savesti me je ubijala. Više nisam varala T. Varala sam njega, moju imaginaciju, svaki put kad bih legla u svoj krevet. Upala sam u agoniju. Lovila sve mane svog dotadašnjeg života, da bih dala sebi nekakvo opravdanje. A opravdanja su mi bila toliko traljava da sam se stidela. Počela sam da budem ljuta na sebe zato što nisam imala hrabrosti sebi da priznam ono što je bilo očigledno. Htela sam da sve ostane zauvek baš tako. Da niko ne bude povređen. Naravno da sam se zajebala u proračunu. Na kraju, UVEK neko bude povređen.

Onda je jedne noći, jedna potpuno naivna priča dovela do onoga što nismo smeli jedno drugom da kažemo. Da smo zaljubljeni jedno u drugo. Kao klinci. Zacopani. “Pisao bih ti jebenu poeziju.”, tako zaljubljeni.
I onda je sve počelo da se raspada…


“He must be somewhere
Open window closing,
Oh but wait, it's still snowing
If you're out there,
I'm coming out on the ledge”

Zaljubljenost je jedna vrlo sujetna godpođica. Ne trpi da bude u bilo čijoj senci. Ne trpi da joj savršena, lepršava, najšarenija haljina na tufne bude uflekana.

…Ne sećam se tačno momenta kad sam počela da gubim osećaj za realnost. Što više me je ona pritiskala i gurala u ćošak, ja sam sve jače pritiskala rukama oči.

Ne sećam se tačno momenta kad smo od snova stigli do “nemoj da me teraš da upadamo u kliše”, “ja više gubim”, “da nisu ovakve okolnosti, ne bi bilo dileme”.

Sećam se da mu nisam rekla da su mi koferi stajali zapakovani u hodniku. I da sam sela na njih i neutešno plakala, umorna od svega. I da me je najviše od svega bolelo što nisam želela nikad da se umorim od njega.

Parodija na ovu apsurdnu situaciju mogla bi biti pesma od Jadranke Stojaković “Sve smo mogli mi”. Ali, niti volim da budem patetična (izjava koju svako ko ovo čita shvata kao apsolutni nonsens, ali verujte mi na reč), niti je prikladno da žena u mojoj “situaciji” da sebi za pravo da mašta tako drsko. Zar ne?

Poenta je: Nije me pitao. Nije smeo. I kad sumiram i zbrojim opet sam na početku. Poražena od strahova, laži i sopstvene naivnosti. Kao ona glupava priča o malom veseljaku.


“Run away, run away, run away...”

S obzirom da je ovo sasvim obična kliše priča, red je da kažem nešto u stilu “Vreme leči sve”. Verovatno da je tako. Svakako postoje ranice, rane, tetovažice i tetovaže na duši. Naučiš da živiš sa tim. Odgajiš neke propuštene prilike, i na kraju se raduješ što u glavi bar možeš da ih idealizuješ do savršenstva, jer ti nisu dale šansu da se razočaraš načisto.

…Posle sveg izrečenog prestali smo da se viđamo. Krišom bih provirila na terasu da vidim da li su mu otvorena vrata. I vreme mi je išlo u korist ili na štetu: postalo je jako hladno, pa sam na terasu izlazila samo da popušim cigaretu. Minut ili dva. Histerično pušenje. Histerična samodestrukcija. Par puta našli smo se u istom trenu napolju, nismo očigledno bili dovoljno oprezni da bi uspeli da izbegnemo jedno drugo. Besmisleni pozdrav i smisleno bežanje.

Onda sam čula da se odselio. T. mi je preneo vesti. “Kaže mi Vukota sa trećeg da je ovaj frik do nas odselio”. Pravim se da ne čujem. Pravim se da se veliki deo mene nije otkinuo i zakačio za jedan deo onog oblaka, ispod koga smo bili malkice srećni. Srećniji, valjda. Dok nas je delila metalna ograda u Benetton bojama.

Nisam ga nikada nazvala. Niti je on mene. Ostao mi je dužan jutro, ja njemu parče gibanice. Sve kliše priče su tužne jer “sve prave ljubavi su tužne”. Svakako, lepo je imati svoj beg.

Možda jednom, ispod nekog manje kišnog oblaka, izmirimo svoje dugove. Ali to bi onda iskočilo iz klišea.

"The door is open - someone is calling: It's a woman
"Here boy, here boy! You've come home!
I've got an old bone and a biscuit and so much love
Miss me? Did you miss me?” 

…Kao priča koja nema ni kraj, ni početak, već samo sredinu, odnekud fabula bez objašnjenja i naznaka da zaključak postoji. Kao nedovršen pejzaž, sa ulicom koja je presečena na pola i ostala je samo prašina po tom putu koji i nije put. Kao utišana muzika, i znaš – sigurno bi je drugačije doživeo da je glasna, ili bar glasnija. Možda je zbog magle, možda je sve kao. Kao kakao, recimo.

Nemam pojma zašto pišem ovaj post. Ceo dan mi se vrti neka slika u glavi. Nejasna je poprilično, eto baš je „kao“. U poslednje vreme  reči koje mi odjekuju u glavi počele su da se vizuelizuju, da poprimaju oblike. Teatar mog sopstvenog ludila. Sa sve glumcima, scenografijom, zvucima. Svi kostimirani, naravno.

Kad počnem da analiziram sebe, zapitam se da nisu zapravo moj lik i delo deo nekog eksperimenta. Tema: „Kako dokazati da sve što je bilo nije onako kako se činilo da jeste“. Ili možda ipak...Ko god da se zabavlja ovim pokusom, a svakako se zabavlja ludo, evo ja ga ovim putem javno molim da nikada ne prestane. Jer, koliko god da sam ponekad uplašena i ne vidim izlaz, postalo mi je uobačijano da živim u toj nadrealnoj realnosti. Mislim da ni ne bih umela drugačije.

Što sam starija postajem sve više drska. Rugam se vremenu koje navodno „neumitno prolazi“, dok ljudi oko mene ostaju zaglavljeni u vremenskim procepima, ne mrdaju ni korak napred, ni korak nazad. Kategorizujem ih na one koji su u procep upali i one koji su vremenski period izabrali kao onaj sjajan, taman toliko da budu zamrznuti u njemu. Rugam se vremenskim prilikama, čujem prolaznike kojima smeta kiša, vetar, sunce, sneg... Ja ne marim, neće me sprati kiša, neće me oduvati vetar, neće me otopiti sunce. Jedino mogu loše da prođem sa snegom. Zapatila sam jednom grudvu od koje mi je pukla arkada. Od tad se čuvam. Ne snega, već ovih sa grudvama.  Rugam se svakodnevici, ružna je i sumorna, a ja je onda našminkam i natuknem joj crveni šešir. Mogu da se pohvalim da je to potpuno šik. Gibanica pravljena na taj način bude potpuno drugačijeg ukusa.

Drznem se pa zamislim jedan savršen dan. Dan posle koga bi sve bilo potpuno nevažno, posle koga bi se moglo i umreti. Mnogo sam tužna jer poznajem ljude koji su taj dan preživeli, ali ga nisu nikada doživeli. Ponavljam se, ali to je onaj sasvim običan dan. Morala bih ga provesti sa strancem, jer trenutno ne poznajem nikoga ko bi me proveo kroz sopstvene snove. Stranac bi me držao za ruku. Objasnio mi koliko je život jednostavan. Odveo bi me u Muzej Orsej i voleo Klod Monea i impresionirao me time što doživljava Doručak na travi, na isti onaj perverzno hedonistički način kao i ja.  Ok, ajde da se ovde zaustavim. I onako previše tipkam za jedan blog post. Kurvanje, opet. Intimoblogizacija.

Pitam se koji je to momenat kad ljudi dobiju potrebu da zakomplikuju stvari. Da upadaju u zamke sopstvenih očekivanja, zatim optužbi, pa ružnih reči. I na kraju se sve svede na podelu, od kuhinjskog posuđa, figurica dovučenih sa romantičnih putovanja do suza. Nažalost, nisam nikada videla da je sve podeljeno baš na pola.

Potpuno sam konfuzna. Izgubila sam se u sopstvenim mislima. A jedino što sam htela da kažem je da je i besmisao svakako bolji od smisla, ako je to izbor od kog ti se koža naježi. Ako ti se oznoje dlanovi.  Da li zbog ovog sumornog novembra ili iz nekog savim levog razloga, ubeđena sam u to da sam u nekom od prošlih života bila mnogo više impresionista, nego realista. Iako se možda čini da je to priča koja nema ni kraj, ni početak, već samo sredinu, odnekud fabula bez objašnjenja i naznaka da zaključak postoji. Kao nedovršen pejzaž, sa ulicom koja je presečena na pola i ostala je samo prašina po tom putu koji i nije put. Kao utišana muzika, i znaš – sigurno bi je drugačije doživeo da je glasna, ili bar glasnija. Možda je zbog magle, možda je sve kao. Kao ja, kao ti, kao stranac, recimo.

Posle dugo vremena, bar je za mene period od tri meseca predugačak za apstinenciju od snova, ponovo sam počela da sanjam. U nekom svom ludom ludilu mislim da sam sama oterala sopstvene snove od sebe. Iz straha, da se neki opet ne bi preinačio u stvarnost ili zbog nekvalitetnog sna u kom ni ne stignem da dofuram do REM faze? Kako god, vratila sam se. Na blog, među snove, sebi.

Nebitno je kuda sam lunjala. I tamo i vamo, ako već nekog zanima, stigla sam do mnogih zabavnih mesta, ali očigledno ne dovoljno zabavnih da bih se na istim nastanila. Možda suština lunjanja i nije u odredištu. Zašto bi inače radili stvari koje u startu izgledaju besmisleno?

Sad sam tu i cupkam na ovoj zimi, ne volim ove prelazne periode, šaljiva neodlučnost prirode – jutro hladno, podne – toplo. Nisam ja baš za te igre. Ja sam odlučnost nasledila putem gena. Apsurd  je što su me uvek privlačili ovi neodlučni.

Rekoh – u poslednje vreme opet sanjam. O, da... Onako –sa sve emocijama i osećajem „da sam tamo“. Ali imam neke nove scenarije. I plašim se, pomalo. Kako za sebe, tako i za sve ono što ima veze sa odlučnošću. Primer? Suluda personifikacija mog budućeg života u vidu mace, koja je ostala bez vlasnika. Pomalo je tužna, a pomalo vedra. Pomazi  je stranac. I ona prede. Zapravo su moji snovi u direktnoj sprezi sa mojim najskrivenijim strahovima. Ovog puta više me straši buđenje, u kome se ne plašim da bi se sve moglo obistiniti. A pretpostavljam da bi trebalo.

Volela bih da mogu da naručim jedan san. Idealan. Ne znam da li postoji neki sistem za takvo šta, ali ako iko zna, evo ja uzimam odmah jedan komad. Ne pitam šta košta.

Taj moj „idealan“ san odvijao bi se svakako u Beogradu. Jer, povrh svega  što se o njemu tako loše priča (kuloarske priče, pih) u poslednje vreme, ipak je on dasa koji je mene grlio celog mog života. Slažem se da je u poslednje vreme malo gužva u tom zagrljaju, ali ne marim. Uvek sam znala da se izborim za dobra mesta. Ono što bih promenila je vreme.  Beograd, 1960. godina. Ne -  na primer 1960. godina, već baš ta „ljubav i moda“ 1960. godina. Ja bih se verovatno odazivala na ime Lola. I bio bi maj. I imala bih vespu. I crvenu haljinu na tufne. I zaljubila bih se u nekog prekrasnog šarmera onako potpuno bezglavo, a da ga još nisam ni poljubila. Moj san zapravo nema veze sa ljubavlju. Više ima veze sa trenutkom koji u pravom životu već više od decenije pokušavam da uhvatim. I pogledom, za koji bi neko rekao da je samo trip. U snu ne bih morala da snižavam standarde. Čak naprotiv, sanjala bih tu vrtoglavicu koju zaljubljenost stvara doveka. Lola i Mr. Šarmantni uopšte ne bi morali da se odvezu na vespi u suton. Plaćam za san u kome se sreću. I prepoznaju. Za mene, sasvim dovoljno. Ok, možda pomalo jugošik, patetično i kliše. Ali ima i onih koji vole klišee. Verujte mi na reč.

Pre nekog vremena, jedna moja prijateljica mi je objasnila svoj razvod ovako: „Sa svakim muškarcem sa kojim sam bila u vezi zapravo sam bila iz razloga zato što je on mene voleo. Dužina mojih veza zavisila je od intenziteta njihove ljubavi ka meni. Prvi put sam zaista srećna. Prvi put ja nekog volim“. Odlunjala je sa klincem mlađim od nje 8 godina, bez ikakvog plana i programa i šokirala okolinu. Samo sam htela da kažem, da ako nemate hrabrosti za rezove, sanjajte bar. Ne košta. I ne boli. Bar ne mnogo.

 Ljubav na klik? Devojka/momak iz tvojih snova, iz tvog komšiluka, grada, osoba istih interesovanja i fantazija na samo 250 din. od tebe? Sajber sex, izlizana tema. Ok. Priznajem. Rekla sam da neću da  pričam o „sponzorušama“. Takođe, ne pričam ni o prostituciji u njenom izvornom obliku. Ali i konstatujem i želim da dokažem da postoje gore stvari od toga. U prostituciji je bar sve jasno: tante za kukuriku, 10 za oral, 20 za anal. Ko iz tog odnosa izlazi čist, a ko prljav, potpuno je nebitno, važno da je račun čist, a oko duge ljubavi se niko nije ni pogađao. Kada počne priča o ljubavi, vezama, kombinacijama, brakovima, promene se samo ulozi.